Nagano

Dok je voz prolazio dolinom u kojoj je smešten grad Nagano, oko nas su promicali samo pejzaži ravničarskih voćnjaka, tačnije neobičnih zasada jabuka. Ako zanemarimo zimske Olimpijske igre 1998. godine, čini se da je ova oblast najpoznatija po voću. Dolinu je popeglala reka, verovatno nastala od raznih izvora i snega koji se topi sa vulkanskih masiva. A ozbiljne planine grade ovu kotlinu. Na istoku, regija u kojoj smo skijali, a na severu i zapadu drugi olimpijski blok skijališta i uz obalu Japanski Alpi. Neverovatni prizori belih, strmih vrhova ukrasili su svaku gradsku panoramu. Nakon smeštanja u hotel, malo smo prošetali po komšiluku i zabavili se u kafani u kojoj smo probali male porcije raznih jela i japanskog sakea. Za vikend nas je očekivalo lepo vreme, pa smo planirali da jedan dan provedemo van grada u zimskom pešačenju, a drugi posvetimo najvažnijem budističkom hramu regije, od kog se i razvio današnji grad Nagano.

Svetilište Togakushi, Togakushi Jinja (戸隠神社) nalazi se u brdima na severozapadu grada. Veoma je značajno u japanskoj mitologiji i posećeno tokom cele godine. Nakon lošeg ponašanja njenog brata Boginja Svetla se sakrila u pećinu, donoseći time tamu svetu. Kako bi je izmamili napolje, drugi bogovi su organizovali vesele plesne predstave. Kada je provirila, jedan od njih je zgrabio kamen koji je zatvarao ulaz i bacio ga čak u Togakushi. Svet je dobio svetlo i zanimljivo Togakushi hodočašće. To ime doslovno i znači vrata skrivanja.
Malo putovanje obuhvata obilazak donje, srednje i gornje bogomolje, koje su u razmaku po 2km. Iz grada se autobusom za manje od sat stiže do podnožja ovog svetilišta, pred veliku tori kapiju. Čim smo napustili grad, brda su postala bela, a količina snega je primetno rasla sa svakim novim kilometrom. Obaveštenja koja smo unapred imali govorila su da je u svako doba godine moguće obići ovaj kraj, bez ograničenja, stazama kroz šumu, pored jezera i divne planinske pejzaže. Međutim, kada smo se zatekli pred dugim, strmim stepeništem na prilazu prvoj bogomolji, bilo je jasno da to neće ići lako.

Sve je bilo zatrpano metrima snega, samo je glavna ulica uredno očišćena. Pokušali smo da pronađemo šumski put koji bi nas poveo do sledećeg svetilišta, ali je i to bilo previše optimistično. Nastavili smo šetnju ulicom, pravcem kojim je autobus otišao.

Iako nije bilo ono što smo planirali, vedar i sunčan dan, sa prelepim planinskim vidikovcima doneo je mnogo uživanja. Malo naselje, verovatno vikend kuće i nekoliko radnjica, jedva se naziralo ispod naslaga snega. Vredni Japanci su uredno prosekli prilaze svojim vratima, garažama, a svako je imao po neku malu mašinu za tu namenu na svom parkingu. Posle 2 km serpentina, pojavilo se drugo svetilšte, sa upadljivom tori kapijom koja je virela iz snega. Ovde su već postojale mestimične, utabane staze, na visokim naslagama snega. Prilazom su dominirala stabla stara i po 800 godina, sa svetim obeležjima.

Ovo svetilište udomljava boga koji je organizovao plesne igre da izmami Boginju Svetla. Neobičan je prizor videti sve ove građevine kako proviruju iz ogromnog snega. Uzane, prosečene staze vodile su do svih značajnih delova shinto bogomolje.
Mapa je još jednom pokazivala nekoliko sporednih puteva kojima bismo mogli da nastavimo dalje. Rado smo birali sporedne staze, ali nas je Japanac neprijatno iznenadio nekoliko puta time što je bez ikakvog uočljivog razloga jednostavno prekinuo čišćenje. Tu smo se okretali i vraćali na glavni put.

U ovom ponavljanju, 2km koja su nas delila od poslednjeg svetilišta prilično su se odužila. Malo smo bili tužni što umesto pešačenja po snegu i šumi mi provežbavamo asfalt, ali su ipak prizori oko nas mamili oduševljenje, posebno ovako blistavi i raskošni na suncu. Uskoro se pojavila i nova tori kapija, početak planinske staze za najskrovitije objekte ovog našeg hodočašća.
Na početku strmih strana planinskog masiva koji je dominirao ovim krajem, u najudaljenijem kutku šume, nalazi se najviše svetilište. I do njega je izazov doći u svako godišnje doba. Ono udomljava boga koji je zgrabio i bacio vrata skrovišta Boginje Svetla. Od kapije pred kojom smo se zatekli, vodila je staza, novih 2km. Popeli smo se na sloj snega viši od metra, po kom smo pratili puteljak od blago razgrnutih novih naslaga. Tada smo postali svesni malog nesporazuma. Sve te planinske staze koje su nas zbunjivale i koje nismo uspevali da pronađemo jesu tu, postoje, ali su prohodne uz korišćenje krplji. To mi nismo znali... Koliko je to nove lepote i dostupnih predela, da smo samo valjano opremljeni!
Na početku, prtinu je pratio blag uspon, do drvoreda japanskih čempresa. Ova visoka stabla, kao ogromni čuvari prilaza, dominirali su nastavkom sve stmijeg puta. Šetnja ovim tunelom je sama po sebi atraktivna i u nekoj neobičnoj atmosferi. Povremeno smo se mimoilazili sa šetačima propisno obuvenim. Čežnjivo smo ih posmatrali kako se opušteno kreću po šumi, dok se mi držimo naše utabane stazice. Svaki pokušaj da se zagazi sa strane završavao je potanjanjem u dubok sneg.

Prolaz kroz tunel čempresa se završio, a sa njim i blag teren i ozbiljna staza. Činilo se da je malo posetilaca nastavljalo dalje. Mi smo bili uporni, dok je postojao bilo kakav putokaz da smo na pravom putu. Prošli smo još jednu kapiju, skoro do vrha zatrpanu, eto tek da nas podseti da smo na 2m snega.

Brda koja su na početku našeg obilaska bila daleki deo pejzaža, sad su postala na dohvat. Put je postajao strm, pa je dobrodošlo i pridržavanje rukama. Onda su oko nas, skriveni krovovi provirivali kao pečurke. Blizu smo...

Sve smo posmatrali odozgo! Naša staza se završila i tada smo glavni objekat Honden (本殿) pronašli tamo dole i uskočili sa krova. Neverovatno!

Toliko lepih slika, utisaka i avanturističkog uzbuđenja od jedne male, snežne šetnje! Lagano smo koračali nazad, da potraje. Zaustavili u kafanici, da se zgrejemo, ručamo čuvene soba nudle iz ovog kraja i još malo u pogledu zadržimo ove bele pejzaže.

Do kraja dana imali smo još vremena, pa smo se do početne tačke vratili istim putem. Odustali smo od povratka autobusom odlučni da još jednom pokušamo da se dokopamo prvog svetilišta. Nije nas obeshrabrila gomila oko kapije, ali su zato zatrpane strme stepenice delovale prilično dramatično. Pridržavajući se za rukohvat, ukopavali smo se u sneg, koji je iz nekog razloga bio veoma tvrd. Verujem da se neko dobro zabavio posmatrajući nas sa strane. Ipak, uspeli smo da pozdravimo i ovog boga! Dekorativni drveni detalji, ukrasi, kamene svetiljke pod snegom, zanimljiva korpa za božanstvo... vredelo je truda.

Sada je naše hodočašće bilo komplentno. U sumrak smo krenuli u grad, imali smo dovoljno snage da nešto pojedemo pre nego smo slatko zaspali.
Nagano je glavni grad istoimene regije Japana i naseljava preko 300 hiljada stanovnika. Prostran je i razliven po dolini koju je reka fino uglačala među brdima. Svuda su vidljivi objekti i sportske hale u kojima su se odvijala razna takmičenja Olimpijskih igara i čini se da su stanovnici veoma ponosni na tu manifestaciju. I dalje se prodaju suveniri sa simbolima igara, a mnoge kafane, prodavnice i zgrade imaju neka podsećanja na godinu 1998.

Pored planinske Togakushi regije i starih shinto bogomolja, druga atrakcija grada je budistički hram Zenkoji (善光寺).  To je jedan od značajnijih religijskih objekata čitavog Japana, oformljen je u 7. veku i za Nagano predstavlja početak istorije. Ovaj grad je izrastao iz Zenkoji hrama, pa je i danas svaka značajnija aktivnost, proslava, venčanje ili samo obična šetnja vezana za njega i park koji ga okružuje. Od stanice, za koju su vezane dnevne aktivnosti, do brega na kom je hram, vodi duga ulica, elegantna i više u formi šetališta. Negovano cveće, klupe, radnje...što smo bivali bliže kapijama hrama ambijent je postajao svečaniji.

Teško je proceniti granice prostora na kom je hram, jer je veoma slojevit, razuđen. Prenoćišta zvana shukubo, zauzimaju sve prilaze i posebno su popularna turistička atrkcija za one koji bi da se priključe jutarnjim obredima i naravno hodočasnicima. Od Niomon, spoljašnje kapije, koja je nacionalno blago, do Sanmon, glavne kapije, nižu se prodavnice suvenira, japanskih užina i poslastica.

Niomon kapija sa dva čuvara.

Na stazi ka glavnom holu smeštene su Jizo statue, neobično velike. Uvek me razneže i volim da ih vidim. Zenkoji čuva jednu od prvih budističkih statua donetih u Japan sa širenjem religije, još u 6. veku. Ona se ne prikazuje, ali se njena replika na šest godina izlaže posetiocima. Ovo je jedan od retkih hramova u kojima je moguće ući u unutrašnjost glavnog hola i osmotriti oltar.

Tu je i podzemni tunel, kojim posetioci mogu pažljivo proći u potrazi za ključem raja. Uzak, krivudav, bez bilo kakvog svetla, na zidu krije kapiju i metalnu polugu za koju se veruje da donosi spas svakome ko je pronađe i dotakne. Naravno da smo učestvovali... Okruženi tamom, sporo koračajući rukom smo pratili zid. Neobičan je osećaj ostati sam u tom mraku koji se uvlači pod kapke, malo zastrušujuće, malo okrepljujuće. Namera nije da se ključ teško pronađe, on je na dohvatu ruke kojom se kontroliše kretanje. Putovanje je važno...

Za srećan put i dobro zdravlje ispratili su nas mirisi štapića. Divan dan je donosio vest o proleću, a mi smo ga, na sreću, dočekivali sa prelepim, zimskim iskustvom iz ovog olimpijskog kraja. Planirali smo još jedno kratko zaustavljanje na putu kroz dolinu. Gradić Matsumoto, dom jednog od najlepših, autentičnih zamaka Japana.