Kao i širom sveta, u Japanu su se kroz istoriju gradila utvrđenja i raznoliki zamkovi. Najpre isključivo vojne, odbrambene namene smeštani su na strateškim mestima uz luke, puteve, reke i na brdima. Vremenom su dobijali uloge uprave i centra vladanja, pa su služili i kao domovi feudalaca koji su raskošem i veličinom ovih utvrđenja slali poruke protivnicima. Svaki krajolik Japana, naročito u centralnim teritorijama, imao je svoje višespratne kule kao najistaknutije delove utvrđenja. Iako su zamišljeni kao trajne i teško osvojive građevine, pa delom izvedeni od kamena, većina zamaka ipak nije preživela mnoge vekove. Osnovna drvena struktura nije odolela ratovima i požarima, pa se danas u Japanu sreću ostaci i rekonstrukcije adaptirane u muzeje. Ipak, postoje i autentične građevine iz 16. i 17. veka, bez ikakvih oštećenja i predstavljaju izuzetno vredna nacionalna blaga.
Najveću potrebu za zamkovima donelo je doba zaraćenih država od 15. do 17. veka, Sengoku jidai (戦国時代). Japan se tada sastojao iz mnogo malih, samostalnih feudalnih jedinica koje su se sukobljavale u borbi za dominaciju, pa su se vojne, odbrambene utvrde nametale kao neophodnost i obično su smeštane na strateškim brdima i vidikovcima. Vremenom su ovi planinski dvorci prerastali u prebivališta feudalaca. Razvijeni su oblici i stilovi koji se danas smatraju klasičnim japanskim dizajnom zamka, sa funkcijama vojne uprave i simbolima moći.
Pojava vatrenog oružja prouzrokovala je neke novine. Građeni su jaki kameni temelji, ceo kompleks je postao mnogo moćniji i razvijeniji, planinsko okruženje je zamenjeno ravnicom ili blagom uzvišicom u ravnici, a visoka kula je obezbeđivala dobar vidik. Tu su se formirali gradovi zamci. Najtvrđa odbrana unutrašnjeg prstena se nazivala honmaru i u njoj je bila smeštena višespratna kula. Sledili su ninomaru, u kom je boravio gospodar i sannomaru, kao najširi prsten.
Nakon ujedinjenja, usledio je period od 250 godina mira i blagostanja, Edo period, Edo jidai (江戸時代). Utvrđenja su izgubila vojnu svrhu i postala luksuzni domovi za vladarske porodice i njihove sledbenike. Ulagalo se u unutrašnje uređenje i raskoš.
Meiji reforma je počela još jednim unutrašnjim ratom, sukobom samuraja podeljenih na one lojalne šogunatu i one novom Meiji caru. Opsada i pad ključnih zamaka u Osaki i Edu doneli su novo doba Japana. U njemu nije bilo mesta za simbole prošlih vremena, pa su mnoga utvrđenja porušena ili ostavljena da propadnu. Od nekadašnjih 5000, danas, nakon mnogih obnova i rekonstrukcija, samo desetine postoje, a 12 se smatra autentičnim.
 |
| Centar grada - carska palata Tokya |
U prvoj poseti Tokyu, potpuno štreberski, prvo sam prošetala parkovskim delom carske palate. To je jedan od nekoliko centara grada, a smešten je na prostoru nekadašnjeg Edo zamka. Tokyo, tada Edo, je u nizu japanskih gradova koji je nastao iz utvrđenog naselja. Bio je sedište Tokugawa shogunata koji je upravljao zemljom u Edo periodu, koji je po zamku i dobio ime. Meiji reforma koja je sledila, preselila je prestonicu iz Kyota u Tokyo, a ubrzo je izgrađena i moderna carska palata. Originalna je stradala u Drugom svetskom ratu, pa je današnja rekontruisana u istom stilu.
Carska palata, Kokyo (皇居) nije otvorena za javnost, a ceo kompleks je opasan debelim, kamenim zidovima i kanalima sa vodom. Sa prostranog minimalističkog park trga Kokyo-gaien vidi se kameni Nijubashi dupli most, jedan od simbola grada. Taj ulaz se koristi za posete unutrašnjem prostoru palate, u koji je moguće ući za carev rođendan i za novogodišnje čestitke. Sama palata zauzima veoma mali deo ovog razvijenog privatnog parka carske porodice koji obiluje zelenilom i malim jezerima.
Istočna bašta je deo koji posetioci mogu uvek obići i jedna je od najvažnijih turističkih atrakcija. Tu sam se i zatekla u prvoj poseti Tokyu. Ovaj istorijski park obuhvata prostor tri prstena Edo zamka.
Može se ući preko severnog mosta kroz dominantnu kapiju koja vodi u najuži krug. Ništa od glavnih građevina nije preživelo požare i ratove, ali kanali i kameni temelji odolevaju. Nekadašnjim honmaru (本丸) prstenom, sada prostranim travnjakom, na bregu, dominira moćna baza kule Edo zamka. Izgrađena je početkom 17. veka i predstavljala je najvišu građevinu Japana. Na žalost nije preživela prve zemljotrese i požare, a kasnije nije ni obnavljana.
Ulogu vidikovca preuzela je takozvana Fuji san pogled kula, koja je opstala do danas i nalazi se u južnom delu. Bila je veoma značajan objekat u istoriji utvrđenja. U neposrednoj blizini, kamenom je obeleženo mesto nekadašnjeg koridora borova, koje je prethodilo dramatičnim događajima sa 47 ronina. U drugom prstenu, ninomaru (二の丸) i danas postoji divan japanski vrt, mada prateći objekti za sledbenike shoguna nisu opstali.
Pred izlazom u treći prsten, sannomaru (三の丸) vide se autentične građevine za stražare i gardu. Govori se o stotinama vojnika koji su čuvali shogunat.
Iz istočne bašte carske palate može se izaći (ili tim pravcem započeti obilazak) na kapiju Ote-mon (大手門), glavni ulaz zamka.
Krug oko celokupnog prostora carske palate, bašti i pakova duži je od 5km. Ulice i staze prate kanale vode, a u njima se brčkaju veliki šarani, labudovi i patke. U nekim delovima obala je kameni temelj utvrđenja, a u nekima uredni zeleni bedem koji nikako ne liči na gradski pejzaž, već na neke brdske obronke. Zato je ova oaza popularna turistima, šetačima, biciklistima i ugodna je u svako godišnje doba.
Zanimacije se mogu pronaći za čitav dan. Lako se stiže gradskim prevozom, a možda je najzanimljiviji prilaz sa glavne Tokyo stanice koja vodi pravo ka Nijubashi mostu. Pored zanimljivog istorijskog putovanja u neke prošle vekove, carska palata je jedno od najlepših mesta za uživanje u bojama jeseni ili radosti sakure.
