Shinto nije nametljiva religija. Duboko je usađena i japanski narod i veoma važna za razumevanje njihovih navika, običaja. Bez megalomanskih hramova, bez velikih spisa i pravila, opstaje kao veoma zastupljena filozofija, pored i sa budizmom. Čitajući malo o tome, uvek dođem do onih najvećih, najvažnijih, najsvetijih objekata od kojih je sve počelo i sa kojima traje. Takve su Ise bogomolje, u regiji Mie.
Kad sam saznala za njih, prvo sam pogledala kako stići. Nikako... Regija Mie (三重県) i gadić Ise (伊勢), nisu na putu nekim važnim rutama, a potpuno je besmisleno (skupo) putovati samo zbog bogomolja. Kad sam planirala putovanje za praznike, činilo se izvodljivo da, u povratku, malo skrenemo sa puta, posebno uz jednu neverovatno isplativu propusnicu Kintetsu Rail Pass.
Svetilište Ise sastoji se od unutrašnje Naiku i spoljašnje Geku bogomolje. Unutrašnja oličava boginju Sunca, Amaterasu, a u drugoj je Toyouke, bog imanja, hrane i odevanja. Smeštene su u razmaku od nekoliko kilometara, na šumovitim bregovima. Građene su bez uticaja budizma i Azije, jednostavnim i svedenim japanskim stilom. Zanimljivo je da se svi objekti kompleksa, po shinto tradiciji, svakih 20 godina premeštaju na drugu lokaciju i nanovo grade, a materijal starih se šalje drugim shinto bogomoljama po Japanu. Na proplanku u šumi tako postoje dva sveta mesta, osnove na kojima su prošle godine stajali objekti i ovogodišnji kompleks.
Nije moguće prići do svetinje u kojoj je kami, posetioci na samom početku obavljaju male rituale, bacaju novčiće i mole se, a od glavnih objekata moguće je videti samo karakteristične krovove. Nekoliko manjih bogomolja su dostupne, razbacane po šumarcima i izvedene u istom osnovnom stilu. Prelepe su u toj jednostavnosti, deluju čisto i oslobođeno nepotrebnih, komplikovanih, ovozemaljskih detalja. Sasvim u skladu sa idejom da neobičan kamen, veliko drvo ili lepa poezija mogu biti kami. Do Naiku svetinje, prilazi se dugom šumskom stazom. Uz ograđene, novoizgrađene objekte, nalaze se polja posuta kamenjem, na kojima će se za nekoliko godina reizgraditi novi.
 |
| Krovovi glavnih svetinja. |
Da bismo upotpunili dolazak u Mie regiju, premestili smo iz Ise gradića u obližnji Toba (鳥羽). To je jedno u nizu primorskih mesta za odmor, posebno stanovnika Nagoye i Osake. Pronašli smo obalski hotel za odmor, a najviše se radovali velikom akvarijumu.
Kad zamišljam odmor na moru (što je retko, jer bih uvek neki aktivan turizam, ronjenje i skitanje...) ja bih ipak mediteranski dan. Jeste da su ovi hoteli na lepim mestima, more se plavi i slano je, ali ambijent, a posebno organizacija i navike nimalo mi nisu bliski. Japan i more, nikako.
 |
| Nema spavanja... |
Napolju, ni žive duše! Pokušaj da mi radimo po svom, onemogućen je nepostojanjem sadržaja, bilo čega za bilo šta... Nešto sigurno pogrešno radimo.
 |
| A deca? |
Onda smo i mi potražili zabavu u zatvorenom. Neverovatno je da ovako mali grad, čini se van radara, ima tako dobar i sveobuhvatan akvarijum. Podeljen je u dvanaest zona, a ogromni bazeni prikazuju okeane, reke i mnoge kopnene življuke.
Jednostavno je, u tropskim morima treba biti pod vodom.
Najviše smo se zabavili oko debejuškastog, miroljubivog dugonga. Bilo bi sjajno upoznati se pod vodom.
A slatkovodne grdosije i nemam želju da sretnem.
 |
| Samo malo da dremnem... |
Po ovoj mustri su izgledali i naši dani nakon proputovanja za Zlatnu sedmicu.
