Hakone u divnom društvu

Čim se pomene ideja druženja sa našim malim japanskim prijateljima mojoj sreći nema kraja. Mesto na koje putujemo, vremenska prognoza, organizacija, ništa nije tako važno, kao vreme koje ćemo provesti zajedno. Ovog vikenda smo uživali, u divnom društvu, lepom vremenu i raskošnoj prirodi Hakone regije.

Prošle zime smo prvi put posetili ovaj vulkanski kraj. Ostavio je sjajan utisak na nas. Bile su nam dostupne aktivne vulkanske zone, topli izvori, isparenja, onsen, odličan pogled na Fuji-san, priroda i jezero. Sada su neke regije zatvorene sa posetioce, jer je prisutno mnogo otrovnih gasova. Taj kratak vikend obilazak ostavio je i mnogo neposećenih mesta za drugi put, koji je ubrzo došao. Bilo je zanimljivo tadašnji zimski utisak zameniti, sada potpuno rascvetalim i zelenim, prolećnim.

Uchide su osmislile dane pre svega prema željama mališana, a mi smo se lako uklopili. Tako smo po Naruminoj ideji pre svega učestvovali u pravljenju kamaboko (蒲鉾) ribljeg kolača. U Odawara regiji, kroz koju smo prošli na prilazu Hakoneu, nalazi se mnogo čuvenih proizvođača ovog ribljeg specijaliteta. Jedan od njih ima i svoj muzej Suzuhiro Kamaboko, u kom se organizuje iskustvo pravljenja. Kamaboko je veoma popularna i pre svega veoma zdrava hrana u Japanu. Nakon što se bela riba očisti i odvoje kosti, propira se planinskom vodom, što joj garantuje poseban ukus. Zatim se dodaje so, šećer, sake, belance, sve se dobro melje i meša, dok se ne dobije karakteristična pasta. Od nje se formira željeni kamaboko oblik. U ovom kraju on se polaže na drvenu daščicu i termički završno obrađuje dugim naparavanjem.

Taj deo pripreme smo iskusili. Nakon što smo se adekvatno opremili, u prostoru sa radnim stolovima sačekale su nas spremne loptice riblje paste i alat za izradu. Zabava može da počne. Sve o čemu su devojčice oduvek maštale, gnjaveći kolače od blata. Milina je bila posmatrati mamu Junko i malenu Narumi, u kakvoj zabavi i ljubavi mese svoje kolače! Na kraju smo nosili svoj kamaboko na drvenim pločicama na naparavanje. Naru se saplela i deo svog kolača razlepila po mojoj zadnjici, ali je srećom nešto ostalo i da se dovrši u peći.

Napravili smo i drugu verziju ribljeg kolača chikuwa, koja se oblikuje na stapiću bambusa i peče. Početni postupak je isti, pasta se razvlači po površini, dok ne dobije potrebnu mekoću, a onda uz malo veštine obmotava oko štapića.

Oh sreće, moj kolač!

Dodavanjem začina i boja, popularni kamaboko se pravi u mnogo dopadljivih oblika i šara. Za decu su tu autići i vozovi, sa proleća cvetovi sakure, čak i likovi iz crtaća... Riblji kolač se završno naparava, peče, kuva ili prži, jede se samostalno ili kao dodatak drugim jelima. Pored muzeja nalazi se market ovog čuvenog proizvođača, u kom smo ostali zadivljeni raznovrsnošću. Ni malo nije jeftino!

Iz Odaware smo se odvezli do jezera Ashinoko, prelepog ambijenta formiranog poslednjom erupcijom vulakana. Zaštitni znak jezera je pogled na Fuji-san, koji sa crvenom tori kapijom bogomolje na obali pravi divnu panoramu ovog kraja. Mi smo se povezli žičarom na vrh Komagatake, sa kog se sagledava jezero i neobična geografija terena, blizina morskih obala, gradić Odawara i ako oblaci dozvole, nezaobilazni Fuji-san.

Sa Naru i Haru smo uživali na vrhu, u prolećnom suncu i pravljenju kula od kamenčića. Prošetali oko malog hrama, skupljali pozitivnu energiju i toplinu divnih prijatelja. Oh, kakav radostan dan!

Kao i u prošlom zajedničkom druženju na Boso peninsuli, smestili smo se u objektima TJK, našeg zdravstvenog osiguranja. Ovaj hotel na Hakoneu je nenadmašan. Nov, moderan, prostran, maštovito izveden, na divnom mestu okružen šumom.

Uobičajeno, raznovrsna večera je trajala satima. Male, šarene porcije su se smenjivale, brižljivo aranžirane, raznovrsnih sastojaka i ukusa, a mi smo ih obogatili sakeom i lokalnim Hakone pivom. Poslednju snagu smo iskoristili da se sa klincima zabavimo u igralištu za decu, a za kompletan ugođaj, na Narumino insistiranje, sledilo je i karaoke raspevavanje.

Pored brojnih sadržaja za zabavu, igru i odmor porodice, onsen hotela je najbolji u kom smo ikada bili! Veliki bazen je delom zatvoren, a delom napolju, natrkriven. Niz padinu, stepenicama se silazi do još nekoliko manjih, kamenih kada okruženih zelenilom. Nezaboravan je utisak kada se noću, u prigušenom svetlu, odmara u vreloj vodi, okružen belom izmaglicom isparenja.

Nov dan je osvanuo umiven suncem, veseo i ispunjan osmesima za doručkom.

Odmah pored hotela nalazi se Hakone muzej na otvorenom. U prostranom, negovanom vrtu, pored paviljona, brojnih skulptura na otvorenom i instalacija slavnih vajara i umetnika, postoji i nekoliko zabavnih instalacija za decu. Tako je svako pronašao po nešto za sebe. Posebno mi se svidelo kako je na jednostavan način klincima približena veoma apstraktna umetnost i kako se od malena neguju i usmeravaju interesovanja. U rascvetanom lavirintu Bašta zvezda, nametnula se igra žmurke. Jurcanje i galama, brojanje i vriska.. Sve u sjajnom zelenilu, okruženi brdima.

Kako se završava aktivna poseta jednom banjskom mestu? Onsenom za noge. U dvorištu muzeja, kraj šetnje je rezervisan za ovo popularno uživanje. Tada smo se oprostili sa drugarima. Toliko lepih trenutaka, sa tako malo reči. Iskreni osmesi pomeraju granice. Dogovorili smo letnje okupljanje u trećem TJK hotelu, u planinskoj regiji Nagana. Nakon par minuta, već su nedostajali...

Na šetnju udaljenosti od hotela, odmah kod stanice Gora, nalazi se još jedan muzej. Prikazuje grnčariju sa lokalnog terena još od preistorije pa do Edo perioda. Izabrali smo ga, među obiljem drugih muzeja, i zbog prateće bašte mahovine, mističnog ambijenta pod nežnim, zelenim krošnjama japanskog javora.

Zaboravili smo koliko je vulkan blizu...

Tamo smo proveli pomalo pusto popodne, ali taman da u miru lepog vrta sređujemo utiske zajedničkih trenutaka i impresija mile dece.
Nikada se radosnije nisam vraćala u hotel, nego te večeri. Nakon tople omamljenosti onsenom, slatka omamljenost sakeom...