Dani u Kanazawi su bili po mnogo čemu posebni. Sam grad, koraci kroz istoriju Japana, panoramski pogledi na Alpe. Sunce koje je prkosilo prognozi. Dragoceno vreme sa porodicom, koje smo delili na jednom od nezaboravnih mesta na planeti. A posebno otkrivanje najlepše bašte Japana.
Šta je to jednu baštu čini najlepšom? Nisam pronašla neki konkretan odgovor. Mene je, kao i obično, vodio samo osećaj...
Dve bašte koje su na mene ostavile poseban utisak videla sam u najmanje reprezentativnom trenutku. U Tokyu, Koishikawa Korakuen je moj divni kutak, po srcu. Prvi put sam je doživela februara 2013. godine, u punom izdanju zimskog sna, bez i jednog dekorativnog detalja, čak ni snega. Ipak, ostala sam bez daha... Svaki sledeći odlazak, nova sezona i promene samo su produbljivale impresiju. Ta promenljivost koju donose godišnje doba, cvetanje i smene akcenata za mene je posebna vrednost svakog japanskog vrta. Dovoljno je samo dvadesetak dana i utisak je sasvim drugačiji!
Kada sam završila šetnju Kenrokuen vrtom u Kanazawi zažalila sam što je tako teško dostupna iz Tokya, pa neću imati priliku da je doživim i u drugim, živopisnijim izdanjima. Drago mi je da smo Obradovićima uspeli da pokažemo ovaj dragoceni kutak, čini se je bio sjajan način da se načne upoznavanje japanske umetnosti vrtova. A čini se da je i na njih ostavila utisak...
Kenrokuen (兼六園) velika, sjajana bašta za šetnje postoji od 1670. godine, ali je konačan izgled dobila 1837. Najkompletniji je prikaz pejzažne umetnosti koja je bila u modi visokih slojeva Edo perioda. Njeno ima govori o ostvarenom objedinjavanju šest kvaliteta kojima se teži u dizajnu savršene bašte. U Kenrokuen rezultat je impresivan, ali i prefinjen. Reflektuje težnje vladara za prosperitetom. Generacije Maeda klana unapređivale su je vekovima do perfekcije, podržavajući osnovnu ideju koncepta večnog života. Stvaranjem velikog ribnjaka, koji asocira na okean, i uređenjem ostrva za legendarnog čarobnjaka sa tajnama večne mladosti i dugovečnosti, gospodari su ugradili i svoje želje za dugotrajnost i večni napredak. Nije se štedelo u formiranju jezera i vodopada, pomeranju stena i nasipanju brda, a posebno ne u izboru i sadnji drveća i bilja, na prvom mestu impresivnih, čvornovatih borova.
Prema teoriji, komplementarni parovi šest karakteristika čine suštinu idealne bašte, a samo ih Kenrokuen sve poseduje.
Prostranost i intimna odvajanja su sasvim neusiljeno formirana, kroz velike otvorene prostore, osunčane, bez ograničenja pogleda, bez trenutka privatnosti. Ipak, dugom šetnjom se otkriva pregršt skrivenih kutaka, malih intimnih pukotina u tom raskošu.
Kontrast veštačkog i starine, ostvaren je samim konceptom formiranja vrta, koji je po nastajanju neprirodan, ali su veštinom uklapanja starih stena, orezanog drveća, mahovine i bilja, koji kao da su oduvek, u takvom poretku srastali i zbrisali svaki utisak o ljudskom mešanju.
Japanski vrt objedinjuje vodotokove i panoramske poglede. Prvi se nalaze na niskim terenima, u udubljenjima u zemlji, a za druge je potrebno tražiti istaknute vidikovce. Ovaj kontrast je prisutan ne samo u bašti, već i u njenom idealnom geografskom položaju, koji otkriva pogled na obalu Japanskog mora, poluostrvo Nato i dramatične vrhove okolnih planina.
Svaka sezona boji baštu različitim vrstama drveća i bilja. Na izmaku zime cvetovi šljiva prethode sakuri. U kasno proleće smenjuju se žbunovi blještavih azaleja, polja plavog irisa. Leto i vlaga donose obilje zelene, u svim nijansama i oblicima. A jesen, potpuno nezaboravno godišnje doba u Japanu, ne štedi sa žutom, narandžastom, vatreno crvenom, bordo... Obala Japanskog mora i blizina Alpa, garantuju obilje zimske beline.
Nemam vremena da upoznam sva ta lica...
